ZABLUDE O AUTU
AUTO ≠ FITNES
KRATKA BLISKA ISTORIJA
’60. godina prošlog veka, u kumunističkoj Jugoslaviji i Srbiji, počeli su stidljvo da se pojavljuju automobili u privatnom vlasništvu. Početkom ’70. prestižni status polako se uvlačio i medju radnike.
U to doba, kao dečak živeo sam u radničkom naselju u Kruševcu i živi sam svedok ovoga o čemu pričam. Kruševac se u to doba ‘’takmičio’’ sa Mariborom brojem automobila u odnosu na broj stanovnika. O tome se s ponosom pričalo.
O tempora o mores!
Elem, to naselje je bilo dugačko vazdušnom linijom oko 300m, a krivudavi putić mogao je biti duži stotinak metara. Ipak, nedeljom kada se nije radilo i kada su svi ponosni vlasnici ‘’metalnih konzervi’’ gladili svoje ljubimce (tada su se automobili prali lično sunđerom iz kofa), uobičajeni ritual bila je kupovina cigareta autom, tj. vožnja tih par stotina metara do prve trafike. Njihova ponosom ozarena lica vlasnika koji voze svoje ljubimce kud god i kad god hoće, nikada neću zaboraviti. Sećam se toga i mojih tadašnjih komšija kao da to upravo sada rade.
Moram napomenuti radi kompletnije slike toga vremena da je more biciklista uporedo odlazilo na posao kao i novo motorizovani radnici. Nije to bio slučaj samo u Jugoslaviji. Pogledajte filmove Vitorija De Sike, Pasolinija i drugih Italijanskih reditelja toga doba. Biciklisti su bili u mnogim kadrovima, ali polako potiskivani novom metalnom pošasti. Šta nam se to spremalo?
Da kažem još nešto o Nemačkoj toga doba kao osnovnom reperu Evrope, kako bih prešao na glavnu temu i suštinu. Već ’50. godina XX veka Nemački lekari počeli su da uviđaju eksponencijalni rast kardiovaskularnih bolesti. U jednom momenetu preseka ’60., evidentirano je 250.000 ljudi koji su dobili infarkt, a 73.000 je potpuno podleglo ovoj grupi bolesti u jednoj godini, neuporedivo više nego ranijih decenija. Svi alarmi su bili uključeni i ispitivanja, gde se na kraju ustanovilo da je nekretanje osnovni uzročnik pandemije. Hipokinezija je toliko uzela maha zbog povećanja standarda, kako su utvrdjene vrednosti pokazale, a potrošnja energije kretanja u poslednjih 100 godina pala je na bednih 10% predjašnje. Osnovni uzrok, previše korišćenje auta i drugog javnog prevoza, liftova i drugih tehničkih pomagala! Naravno ima tu i drugih riziko faktora ali nekretanje je bilo osnovni, što je i danas nažalost!
AUTO = HIPOKINEZIJA = AUTO
DRUGI TUŽNI DELOVI PRIČE O AUTU
Orginalnalna ideja ovog teksta nije okrenuta protiv auta, mada će tako će delovati na prvi
pogled, nego osvetljavanje naših slabosti kojim doprinosimo da i one dobre,
valjane stvari okrenemo protiv sebe.
Isto bih vam ostavio za argumentaciju kada budete negocirali da li da idete na posao, kod prijatelja, na pecanje… autom, biciklom, pešice ili makar javnim prevozom koji će vam iznuditi koliko toliko dodatno potrošene energije. Prvi deo posta je bio upravo priča o našoj neumerenosti korišćenja auta, ali dalje izlaganje biće usmereno ka onom što je možda vidljivo, ali nije dovoljno analizirano.
Elem, gume. Guma,e na autu, auto gume. Šta primećujete ili očekujete od njih?
Pored performansi, cene, numere, modela i dizajna guma, niko ili gotovo niko ne govori o
Da ne dužim previše, guma je izolator. To je poznato i koristi se kao pozitivni argument ako ne daj Bože udari grom u auto. A šta ako ne udari, a sve vreme ste izolovani, a od čega? Od života!!! U zavisnosti koliko boravimo u autu, proporcionalno ovaj efekt biće izraženiji. No, mi ga još uvećavamo plastičnom obućom (patike), odećom od veštačkih materijala (opet plastika ili derivati iste), boravkom u prostorijama koje imaju veštačke materijale i nameštaj od istog, sama gradnja stambenih objekata je gotovo isključivo od takvih materijala. Glavna karakteristika i reklama građevinara da su objekti
DOBRO IZOLOVANI!!!
Za trenutak morao bih da skrenem sa aktuelne teme i da ubacim novi pojam:
kako bih vam približio problematiku izolacije. Izolacijom mi smo odaljeni od negativnih (zdravih) jona! Što smo više na zemlji, pored i u vodi, sa drvetom i kamenom u blizini u šumi i prirodi sve je više negativnih jona i negativne (zdrave) jonizacije i obrnuto. Auto nažalost od toga nema ništa ili gotovo ništa, a oslanja se na gume koje nas odvajaju i odaljuju od zemljinog uticaja i potencijala koji čini život.
Sedeći u autu mi smo zaštićeni ne samo od atmosferskih uticija (kiša, vetar, prašina…) nego i od dobrih, zdravih i neophodnih efekata iz prirode. Svež vazduh, ozon, prirodna svetlost, predivni zvukovi ptica, potoka itd. Ipak, ono što je najlošije, je to što smo
okruženi pozitivnim, nezdravim jonima.
Nikada neću zaboraviti osećaj vozača auta (za 17 godina profesionalnog angažmana prešao sam oko 700.000km) koji vozi auto više sati svakodnevno. Često uveče kada bih se vratio s puta, bio sam toliko umoran da nisam mogao da spavam. Vrsta umora je bila takva koju ne mogu možda najbolje da objasnim. Fizički to nije bilo strašno, posebno što sam tada bio u solidnoj kondiciji, ali u glavi sam imao osećaj kombinacije pijanstva, neprospavane noći i mentalne policijske torture. Nisam imao ni volje da udjem u stan dok ne prošetam po kraju bar sat vremena. Tek posle toga, polako sam sticao potrebu za snom. U suprotnom imao sam osećaj preumornog čoveka koji leži u krevetu, a ne može da zaspi. Tada nisam znao o čemu se radi, a sada znam da je to bila kombinacija faktora od kojih je jedan bio i uticaj pozitivnih loših, nezdravih jona koji su me okruživali sa svih strana.
U gradskim, urbanim sredinama, gde se ne prelazi velika kilometraži dolazi se do sličnog. Ipak, tada se pojavljuje i efekat:
Ja bih ovu pojavu nazvao ’’netolerenacijom vozača da se adekvatno odupre neočekivanim produženjem vremena boravka u autu (osećaj kašnjenja) i neprijatnim iznenadnim situacijama na koje mi nemamo uticaja’’. Učestvovanjem u tome dobijate ružan osećaj zbog nepoštovanja drugih u saobraćaju koji na kraju rezultira i nipodaštavanjem (ako smo pošteni) samoga sebe, što izaziva u nama kombinaciju besa i nemoći koju ne možete da objasnite, a to je u stvari stres.
Imao sam tada vrlo senzitivan osećaj za grupe ’’konzerviranih’’ nervoznih ljudi koji čekaju razrešenje zagušenog saobraćaja, stečen dvodecenijskom praksom šoferiranja. I sada kada biciklom prolazim kroz gradsku vrevu gledam izbezumljene face koje lupaju rukama o volan, psuju i nervozno pritiskaju sirenu, odlično razumem i osećam šta se događa. Lagani umor koji nosim, uspešno me štiti od takvih situacija.
(ZA)OSTALI I NOVI PROBLEMI
Auto nosi ili vuče sa sobom sada već stari problem otuđenosti. Razdvojeni i dobro ušuškani već svim pomenutim materijalima i tehnologijom, mi se sve više udaljujemo jedni od drugih. Fizički, mentalno, emotivno, duhovno… Od onih koji prose pored semafora, do onih sa kojima bi smo i poželeli da se vidimo, ali su daleko od nas (vreme vozača je skupo) ili nemaju adekvatan parking, ili u brzini spazimo nekog sa kim bi smo želeli da se upoznamo ne čuvši mu ni boju glasa mi odlazimo zauvek… Muka, ali odreći se sada auta pa ići biciklom, pešice, pa ko bi?
Dodaću i završiti sa mobilnim telefonom koji već odavno nije neka nova tehnologija. No njegov napredak koji ga sve više čini moćnim kompjuterom, kamerom i vezom sa svim ostalim uređajima, društvenim meražama i ko zna sa čim još, dodatno nas u autu odvalači od ljudi i zdravlja. U kretanju, posebno u autu, sistem komunikacije uređaja dovodi se do vrhunca, tj. potrebno je da se signal pojača maksimalno kako bi se održala stabilna veza. Kako to utiče na naše zdravlje, sada posebno u osvit 5G tehnologije, mislim da više i nije velika tajna. Posledice ćemo sumirati uskoro!
OSTALO
Priča bi bila nekompletna da vas ostavim samo sa iznesenim, a da makar ne pomenem još nekoliko negativnih faktora kojim automobil deluje na vozače sa velikom kolometražom i dugim provedenim vremenom u njemu. To su: vibracije, svetlosni efekti (zamor oka), predugačko vreme koncentracije koje potrebno u vožnji (zamor centralnog nervnog sistema), neredovnim obrocima ili se isti obavljaju u autu, produženje trpnje fizioloških potreba, ukočenost lokomotornog aparata.
A finansije? Setite se ovoga posebno kada idete kod mehaničara da uradite redovan ili vanredan servis, plaćate registraciju i osiguranje, sipate gorivo, plaćate parking, menjate letnje – zimske gume, perete ga i još sijaset vidljivih i nevidljivih troškova. Da li želite da produžite ili skratite svoje radno vreme (to je bar dva sata dnevno, a većina ljudi u Srbiji i neuporedivo više rada mora uložiti da bi održavali auto) i ŽIVOT (!), da bi ste imali možda i ne baš tako preko potrebnu stvar? Šta mislite koliko ljudi koristi olovku na godišnjem nivou, da bi dobili odgovor na ovo pitanje? Ja jesam, ali vam neću reći, jer mi ne biste verovali!
I još, rezimirajte ne baš nevažne parametre: efikasnost vožnje, odnosno transporta – uloženog vremena u gradskoj vožnji, svakodnevno traženje parkinga ka poslu, ili čak i kod svog stana.
REZIME
Priča o autu, jeste priča o zdravlju, ali ne samo o njemu. U zavisnosti koliko ga pametno ili u nuždi upotrebljavamo tako nam može biti od koristi ili čak da šteti.
Ljudi, auto je stvar, STVAR, baš kao i hemijska olovka, reket ili ašov i ništa više od toga! Da li će ona naći mesto kod vas kao takva ili kao neophodna nužnost, ili fetiš, na vama je da se opredelite.
Ovo vam priča čovek koji nije izlazio iz auta svakodnevno 17g. Sada sam svoju pređašnju investiciju u auto zamenio za svoje slobodne vreme i zdravlje. Nasuprot autu sada stoje fitnes termini i aktivnosti, druženje sa prijateljima, čitanje knjiga, investicija u duh i dušu…
Dileme su večite, odluke su samo naše!